ZAGONETNA SFINGA – NASLEĐE ATLANTIĐANA

Nijedan simbol ne izražava rečitije ovu zamršenu tajnu prirode i čoveka od Sfinge, koja se u pradavna vremena pojavila u Egiptu. Ljudska misao, narodi i religije isprobavaju svoju snagu nastojeći da odgonetnu ovu tajnu, koju su nam ostavili drevni ATLANTIĐANI.



Pre dvanaest hiljada godina, tj. od postanka prvih kultura, koje se javljaju pre nego nama poznate civilizacije, ogromna sfinga u Gizi isklesana i postavljena nasred pustinje, nudi prolazniku svoju tajnu izazivajući ga da je pokuša odgonetnuti. Sa njenih usana se oglašava neki govor, koji se čoveku prikazuje jačim od svih jezika sveta.

,,Gledaj me“, veli ona, ,, Ja sam Sfinga. Anđeo, orao, lav i bik. Imam uzvišeni obraz kao u Boga, a telo krilate zveri koja riče. Ti čoveče nemaš takve bokove, ni kandže, ni krila, ali tvoji su prsti slični mojima. Ko si ti? Od kuda dolaziš? Kuda ideš? Da li si nastao iz Zemlje ili silaziš sa Sunčeve sjajne ploče, koja se diže nad pustinjom ovom? Ja jesam, vidim i znam od početka vremena. Jer ja sam jedan od večnih arhetipova, koji žive u svetlu, koje nije stvoreno, ali zabranjeno mi je da govorim drukčije do samo svojom prisutnošću. A ti prolazni čoveče, neznani putniče, seno koja nestaješ, traži i nagađaj, odgonetni tajnu ili očajavaj!“

Na to pitanje ili bolje zapovest krilate zveri odgovarahu razne mitologije, religije i filosofije na hiljadu različitih načina tokom ljudske istorije. Ti odgovori ublažiše ovu žeđ za istinom, ali ipak nisu zadovoljili, te ona i dalje izjeda ljudsko srce. No uprkos različitim dogmama i obredima, sve se religije slažu u jednom bitnom pitanju. Svojim kultom, simbolima, žrtvama, službama i obećanjima, duhovne vođe neprestano govore čoveku: „Ti dolaziš iz božanskog sveta i u njega ćeš se vratiti, ako želiš. Ima u tebi nešto što je prolazno i nešto što je večno, te ne može umreti. Ne služi se onim prvim drugačije, no tako da razrešiš i obogatiš ono drugo“.

Otkako je zapadnim svetom, a indirektno celim, zavladalo hrišćanstvo, koje je obećalo istinu i onim najbednijim i najsitnijim otvorivši čovečanstvu nadu, legenda o izgubljenom raju, krivicom prvoga čoveka, i nauka o spasenju čovečanstva žrtvom božjom, uspavala je u slatki san bezbrojne duše tokom dve hiljade godina. Ali ova priča kakvu narodi vole ne može više da zadovolji odraslog i zrelog čoveka, koji je postao gospodar prirodnih sila, Čoveka koji bi hteo da svojim razumom prodre u sve tajne i koji veruje samo u ono što može opipati.

I tako se današnji čovek postavio pred Drevnu Sfingu i povikao iz sveg glasa: „O sfingo večna, glupo je i besmisleno tvoje pitanje. Nema Boga. Pa da ga i ima tamo gde ne dopiru moja čula, ne želim o tome da znam, a mogu i da živim bez Njega. Bogovi su mrtvi. Ne postoji ništa apsolutno, nema Vrhovnog Božanstva, ni prvog uzroka. Nema ništa drugo do večne i neprekinute bujice fenomena, koji slede jedan za drugim poput talasa, što teku u zatvorenom krugu kosmosa. O sfingo koja si nas toliko razočarala, mučiteljico mudraca i strašilo gomila, ja te se više ne bojim. Nije važno kako sam se oslobodio tvojih kandži, jer moja su imena Volja i Razum, sve mora kleknuti pred mojom vlašću. Zato sam ja tvoj gospodar, a ti više nisi potrebna. Isprazna bajko prošlosti, poslednja aveti umrlih Bogova, iščezni već jedanput u pesku pustinje i prepusti mi zemlju, da u svetu zavladaju slobode i sreća“.

Tako govori novi čovek, nadčovek, koji se odlikuje naukom i znanjem, koji nisu ništa drugo do poznavanje materije. Današnji čovek ne razume Sfingu, koja je izgubila svoju aureolu, svoj zlatni nakit iz drevnih vremena, simbol Krilatog Sunca i svoju raniju moć. Jer nekada su kroz Njena usta govorili Bogovi u samoći hramova, a danas Sfinga ćuti i polako propada. A čovek, pobednik, posmatra svoj lik u ogledalu nauke i ne zna da kad Sfinge ne bude, neće ni njega biti.

Najednom, neki prestrašeni povikaše: „evo čoveče tvoga pretka, pozdravi tvog novog Boga“. Njegova neumoljiva nauka strašno ga je ponizila, a u dubini svoje svesti on sluša glas, koji je sličan glasu Drevne Sfinge, koji je nežan i mio kao vazdušni talas što izlazi sa prvim zracima sunca: „Ludi čoveče, veli taj glas, koji si izrastao iz pepela majmuna, zaslužio si da se nikada ne uzdigneš. Znaj, da je tvoj najveći zločin što si ubio Boga!“.

Tako raspoloženje stvorila je nauka bez duše, nauka bez Boga. Tako su nastale dve doktrine: agnosticizam i materijalizam, koji potpuno zagospodariše savremenim duhom. Agnosticizam kaže: ignorabimus, nikada nećemo saznati šta je suština stvari. Prestanimo, dakle, da se time bavimo. A materijalizam uči: ne postoji ništa drugo do samo materija i životinjski nagoni. Sa tom činjenicom treba da se pomirimo i podesimo, kako je najbolje moguće, naš život. Posledica ovih doktrina je ista: opšti fatalizam u istoriji i filosofiji, krajnji realizam u umetnosti, potiskivanje i slabljenje religioznih osećanja i pojma o Božanstvu. Oni misle da će osloboditi čoveka, ako ga oslobode od Boga, a učiniše ga robom stvari. Odsekavši glavu kosmosu, odsekli su glavu i čoveku. Samo se po sebi razume, da ja pritom ne mešam samu nauku, koja nas je zadivila svojim čudesnim delima, s onim fanatičkim propovednicima nauke koji uče agnosticizam i materijalizam. Oni crnim velom prekrivaju misao, te nam se svet pretstavlja kao kakvo ogromno groblje.

Ima i onih koji se bore protiv ovog talasa, koji skriva živu vasionu i vezuje u lance misao. Ali gde da nađemo plameni mač svetlosti, koji će saseći ovu koprenu?

Neki traže pomoć u starim metafizikama, ali njihovi apstraktni pojmovi nemaju vezu sa živom prirodom, a njihovo je oruđe tupo i nemoćno. Drugi se obratiše filosofiji, koja nauku razvrstava u delove i stvara opštu nemoć i jalovu rezignaciju, jer deli čoveka na dvoje. Neki se opet vraćaju dogmama crkve, a da ih zapravo i ne razumeju i traže utehu u obredima koji svojim čarima mogu da uteše čoveka, mada je i tog čara nestalo onoga dana, kada su obredi izgubili svoj uzvišeni smisao. Oni danas mogu uspavati nemir, ali ne mogu pružiti istinu.

Gde je mač svetlosti, koji će se zariti u mrak duše i ponore prirode kako bi pronašao Boga? Da li je nauka koja ubija doista gospodarica sveta? Nije li mudrost koja oživljavava, danas samo isprazna reč? Mnogi to danas kažu, a gotovo svi u to i veruju.

Postoji, ipak, iskonska, transcendentna i večna mudrost koja je nastanjena u srcu saznanja. Nekad je tekla širokim obalama Tigra i Eufrata, u zemlji koja je nestala. Danas je, čini se, tek maleni potočić koji se s mukom probija kroz peščano korito. Ovaj izvor, ipak, nikada nije sasvim presahnuo. Ova se mudrost služi drugim čovekovim sposobnostima, koje se razlikuju od onih koje koristi savremena nauka. Ova se mudrost naziva Magija, kontemplacija Božanstva, živo pričešće sa večnošću. Ona se rađa iz unutrašnje svetlosti, koja nastaje u čoveku na određenom stupnju njegovog razvoja, prolazi astralnim svetom, radionicom stvaralačkih sila, dok ne dospe u duhovni svet, svet porekla svih stvari. Nejasni su i nesavršeni pokušaji ljduskog jezika i umetnosti da nam prevedu ovu mudrost, ali je njen izvor čist i blistav, jer ona izlazi na javu usled duhovnih moći i direktnim sadejstvom sila, koje su stvorile svest. A nekadašnji mudraci ne samo da su razumeli ove zakone, već su i gledali u duhu velike tajne stvaranja pre nego što je zemlja oblikovana. Gledali su ih u živim slikama, koje lebde u astralnoj svetlosti, okom čistoga duha i zato zvezdama i planetama dadoše ista imena kao i kosmičkim silama, koje su ih stvorile. Zato su i planete postale Bogovi o kojima pripovedaju mitologije.

Veliki astronomi XVI i XVII veka: Kopernik, Galilej, Kepler i drugi, koji su formulisali zakone nebeske mehanike i našem pogledu otvorili neizmerne prostore, imali su slične koncepcije kao i haldejski k Zakoni, zvezde su živa bića, koje su oni gledali čitavom svojom dušom. Zato su u nebeskim telima osetili Bogove, a u kosmosu videli tragove stvaralačkog duha. Evo šta Kepler kaže na jednom mestu: Sve što je stvoreno, nije ništa drugo do čudesna simfonija, bilo da se odnosi na ideje, duh ili materijalna bića; sve se to drži zajedno i povezano je međusobnim odličjima koje nije moguće rastaviti i sve to tvori skladnu celinu. U Božanstvu vlada ista harmonija, vrhovni sklad, pošto nas je Bog stvorio po svome liku i udahnuo nam smisao i osećaj sklada. Sve što postoji je živo, nadahnuto životom, jer sve je postepeno i povezano. Nema zvezde koja nije živo biće i koja nema dušu. (Kepler, Harmonium Mundi, 1619).

Veliki okultisti i mistici XVI i XVII veka zahvatili su nekoliko čestica ove iskonske mudrosti. To nije bilo znanje, već neko uzvišeno gledanje. Henrik Kunrat pokušava da sažme tu spoznaju u delu pod naslovom Teatrum sampientiae aeternae. Jakob Beme joj se približio vizijama koje je opisao u delu Aurora. Paracelzus ju je proučavao u svojoj raspravi Astronomia magna. Lajbnic je predoseća nazvavši je perennis qaedam philosophia, a veliki teozof Rudolf Štajner naziva je Urweltweisheit, reč koja je neprevodiva, a otprilike znači: mudrost izvora svetova. Sve što čovek može postići u inspiraciji u viziji, nije ništa drugo do odraz duhovnih moći koje su stvorile svet. Časovničar ima ideju o satu i pravi ga prema toj ideji. Pošto je sat gotov, možemo rastavljajući ga na pojedine delove, pronaći ideju prema kojoj je konstruisan. Tako se i čovek odnosi prema božanskoj stvaralačkoj mudrosti. Ova mudrost je postojala pre nego što je svet bio stvoren. Bio je to plan sveta. Docnije je bio pripisan čoveku, ali su to ideje koje su izrazili bogovi. (R. Štajner, Beleške sa predavanja, 1909).

U srcu nekadašnjeg okultizma i svih okultnih nauka, koje su po prvi put definisali sumerski mudraci nalazi se nauka o vatri, koja je princip svega, tkanje kosmosa i oruđe Bogova. Vatra, koja je skrivena u svakoj stvari, jeste iskonski i nevidljivi plamen koji se spolja manifestuje u svetlu i dimu. Vatra je stvaralac, opšti agens i supstancija svega. Vatra je elementarni oblik materije, ona je u neku ruku telo Bogova, medij pomoću koga Oni deluju u svetu. Užareni put kojim Duh silazi u materiju, sjajna staza kojom se materija vraća Duhu. Ova drevna nauka o principu vatre, koju svojom proročanskom poezijom ispunjava i osvetljava Šotenerom, izražena je kasnije, u naučnom obliku, u delima najvećeg grčkog filozofa jonske škole, Heraklita iz Efesa. Heraklit je smatrao vatru opštim principom vidljivog kosmosa. Vatra je stvaralački element i njenim preobražajem, bilo da postaje ređa ili da se zgušnjava, nastaju sve stvari. Kondenzacijom od vatre nastaje para, a para se pretvara u vodu. Novom kondenzacijom nastaje zemlja. Tu pojavu Heraklit naziva kretanjem odozgo nadole. Obratno, zemlja kada postane ređa preobražava se u vodu, odakle nastaje sve ostalo koje se javlja na površini, a to je kretanje odozdo na gore. Dodajmo tome da vatra nije samo princip koji oživljava svet nego i element rasipanja i rušenja. Kosmos je nastao iz vatre, a vatra će ga i uništiti.

Podvucimo i to da se obe ove pojave javljaju u našoj kosmogoniji i da je u njima sadržan čitav istorijat našeg zvezdanog sistema: silaženje Duha u tvar i vraćanje materije svome izvoru. Recimo još i to da je Heraklit napisao svoju knjigu o vatri kao stvaralačkom principu u Dijaninom hramu u Efesu, želeći time da istakne kako njegovo znanje potiče od Božanskog nadahnuća, inspiracije, i da ga nije stekao samo mudrovanjem i razumom. Filosofija je u to doba bila intuitivna i sintetička, analitička postaje sa Elejcima, a dijalektička sa Sokratom, Platonom i Aristotelom.

Rudolf Štajner, teozof, koji spaja u jedno staru okultnu nauku o četiri elementa i principu vatre sa savremenim naučnim pogledima, kaže:

Da bismo bolje razumeli ovu drevnu i svetu nauku, koja nam dolazi sa Istoka, treba razmotriti kako se vatra odnosi prema ovim elementima. Savremeni materijalizam ne razume značenje ovih elemenata. U ezotorijskom značenju reč element ne znači kao danas jednostavna i nepretvorljiva tela, kako to želi moderna hemija. Elementi nisu ništa drugo do pojedinačna stanja materije.

Zemlja znači čvrsti element (te je, na primer, u tom smislu i led zemlja). Voda znači tekuće stanje (živa i rastopljeno gvožde su, prema tome, voda). Vatra ili toplina pretstavlja samo suptilnije i finije stanje od vazduha; možemo je nazvati materijom u obliku vazduha, kako bi to otprilike rekao Kruks. Vatra se razlikuje od ostalih elemenata najpre po tome što prodire kroz sve stvari dok su te stvari, jedne od drugih, rastavljene prostorom. Postoji još jedna razlika: sve što je čvrsto i žitko osećamo čulima, spolja. Tako možemo dotaći neko usijano telo, ali se toplina oseća tako reći i iznutra; drevna mudrost je to dobro zapazila. Vatra je ujedno, da tako kažemo, i spoljni i unutrašnji element u odnosu na čoveka i sve druge stvari. Mudraci su zapisali: sa vatrom materija postaje duša; u vatri ima duše, a u duši ima vatre.

Vatra je, dakle, ulaz kojim prodiremo iz spoljneg sveta u unutrašnje stvari. Kada posmatramo neki predmet koji gori, zapazićemo dve stvari: dim i svetlost. Svetlost se rađa iz vatre, ali se možemo zapitati da li je i doista vidimo? Obično mislimo da je vidimo, ali to nije istina. Mi vidimo samo čvrste stvari obasjane svetlošću, ali ne i samu svetlost. Fizička svetlost je, u stvari, nevidljiva. Tokom preobražaja, kad iz vatre nastaje svetlost, doživljavamo nešto nevidljivo, duhovno, eter. Obratno se događa sa dimom. Kad jedna stvar gori vidimo i učestvujemo u nečemu što je materijalno i duhovno, jer nastaje svetlost, ali ujedno nastaje i neprozirni dim. Vatra sadrži u sebi duhovni element. Ništa se ne rada samo za sebe, odvojeno, svaki napredak ima i svoj nazadak, koji je u srazmeri sa napretkom. Tamo gde nastaje svetlost nastaje i mrak. Dim nastaje iz vatre, voda iz vazduha koji je zgusnut u tečnost, a zgusnuta tečnost jeste zemlja. Čitav kosmos se u tom smislu sastoji iz vatre i duha, koji je zatvoren i prognan u materiju.

Kad se ovako zagledamo u radionicu svetova promatrajući kako njegovim žilama teče svemoćna vatrena reka, agens života, lakše ćemo razumeti veličanstveni i moćni kult prvih Arijaca koji su slavili vatru, pošto im se ona činila supstancijom i odećom Bogova. Drevni mudraci su smeštali Bogove na vatrene prestole, jer je vatra i svetlost koja isijava Njihov element.

Šta je to na vrhu Kule Svetlosti? Ako se uzdignemo stepenicama materije naićićemo na Duh. Ako se uzdignemo stepenicama svesti čovekove naićićemo na Boga. Isto tako, kao što se iznad četiri elementa nalaze drugi, suptilni elementi, tako i iznad ona četiri carstva prirode: rudnog, biljnog, životinjskog i ljudskog uzdižu i ostala carstva, koja se razlikuju od stvari. To su sfere Bogova. To je sfera Duhovnih Sila, koje se uzdižu nad čovekom i koje možemo nazvati kreatorima kosmičke radionice, jer Njihova je akcija najživlja i najsloženija i prodire duboko u materiju kao i u tajnu ljudske individualnosti.

Ova knjiga, i ostatak kodeksa Zag Nehar, omogućavaju tragaocu da dođe do podnožja Kule Svetlosti. Dalje mora sam. Na vrhu je Kapija Bogova. I kroz Nju mora sam. Izbor uvek postoji.