Najnovije nalaženje leda povećava izglede za postojanje najprostijih
mikroorganizama, što je potvrdilo hemijsko ispitivanje uzoraka tla
- Spojler:
Hoće li će ljudi naseliti Mars? Da li je on pogodan za duži
boravak? Možemo li bolje upoznati svoju planetu proučavajući klimatske
promene na susednoj? Jesu li zemlja i Mars prošli kroz ista geološka
zbivanja?
Pitanja naviru, a izvor ovih i drugih odgovora krije se u vodi.
Najnovije nalaženje uzorka leda koji je iskopao automatski tragač na
Crvenoj planeti, prozvan „Feniks”, povećalo je izglede da se može naići
na tragove života. Američki naučnici su slavodobitno objavili: imamo
vodu! A ova tečnost je, da podsetimo, presudna za opstanak ma koje vrste
organizama.
Potvrđeni su pređašnji snimci letelice „Odisej” koja je, kružeći oko
Zemljinog suseda, najavila postojanje zamrznute vode.
I raniji „marsovski izviđači” su odašiljali slike vidljivih jaruga i
klisura, milionima godina urezivanih obilnim bujicama. Istraživači su
uvereni da leda ima u izobilju, čak i velikih mora. Zato su pre nekoliko
godina osmislili nov istraživački pristup – „praćenje vode”.
Snimanje gama zracima i neutronskom spektroskopijom najviše obećava,
zato što planeta ima tanušnu atmosferu i ne toliko snažno magnetsko
polje. Na dubini od jednog do tri metra stvaraju se brzi neutroni koji
stupaju u međudejstvo s jezgrima hemijskih elemenata tvoreći gama
zračenje. Svako jezgro se odlikuje jedinstvenim spektrom, na osnovu čega
je moguće raščlaniti sastav tla.
U Naučnom institutu za svemirska proučavanja Ruske akademije nauka
osmislili su, prema rečima Igora Mitrofanova, visokoenergetski otkrivač
(detektor) neutrona koji dočarava Marsovo tle i pronalazi led. Uređaj se
koristio duže od sedam godina na američkoj letelici „Odisej” koja je,
oblećući oko planete, otkrila velike količine vode odmah ispod površine i
zabeležila sezonske promene ugljen-dioksida u površinskim nanosima.
Krajem maja Amerikanci su odaslali novu letelicu „Feniks” koja je
potvrdila ruske nalaze. Robotska ruka je zagrebala tvrdu koru i našla
belu materiju veoma sličnu ledu. I više od toga: u laboratoriji na
svemirskom brodu hemijskom analizom ustanovljeno je da se u uzorcima
nalaze svi sastojci za nastanak i opstanak života.
Dogodine će Nacionalna vazduhoplovna i svemirska uprava (NASA)
iskrcati naučnu laboratoriju, a vozilo-lutalica s novom ruskom napravom
će – za razliku od prethodne što hvata neutrone iz tla, nastale pod
uticajem kosmičkih zraka – imati vlastiti izvor neutrona. Svojim
titrajima (puls) dopiraće metar i po do dva u duboko, snimajući odraz
neutrona i utvrđujući prisustvo vode na površini.
U prvim mesecima 2007. objavljeno je: ako bi se istopio sav podzemni
led na Južnom polu, obrazovao bi se okean dubok gotovo 11 metara!
Zamrznute naslage usnimili su instrumenti sa evropske letelice „Mars
ekspres”.
Nataloženi led i prašina opaženi su još početkom sedamdesetih prošlog
veka, ali tek sada je – zahvaljujući tehnološkom prodoru – omogućeno
zavirivanje u podzemne slojeve. Ima naznaka da je u davnoj prošlosti
Marsovim krajolikom teklo deset, a možda i sto, puta više vode!
Presahla korita i drugi geološki belezi nagovešćuju da je Zemljin
sused nekada obilovao vodom dovoljnom za ogroman okean, dublji od 600
metara, jer je gusti omotač od ugljen-dioksida održavao neophodnu
toplotu. Pojedini istraživači su pretpostavili da su voda i gas isparili
u svemir, zato je Crvena planeta u naše vreme veoma suva, a gasoviti
prekrivač joj se umnogome istanjio.
A gde je iščezao ostatak tečnosti?
Prema jednom tumačenju, slila se u podzemne pukotine. Astronomi su
prilično uvereni da je pre nekoliko milijardi godina žuborila u potocima
i rekama na svojem putu do jezera i mora.
Pre nešto više od jedne decenije saradnici NASA obznanili su da su u
kamenu s Marsa, teškom dva kilograma, naišli na mikroorganizme. Duhovi
su se ustalasali kao u vreme spuštanja prvog „Apola” na Mesec. A gde su
bakterije, tu je život. Na samom izmaku života tih avgustovskih dana
(umro u decembru 1996), uvek nadahnuti astrobiolog Karl Sagan (po
obrazovanju fizičar) poručio je: „Ako se nalazi potvrde, to je tačka
preokreta u ljudskoj istoriji.”
Za sada nema nesporne potkrepe da je čovečanstvo stiglo do
prekretnice.
Parče kosmičke stene, stručno nazvano ALH84001, iskopano je u
antarktičkom ledu 1984. i pogrešno razvrstano, sve do 1993. kada su
istraživači shvatili da potiče s Crvene planete. I to je privuklo
pažnju, jer se za nekoliko sličnih do tada znalo. Starost je procenjena
na četiri i po milijarde godina, kada je na Zemljinom, sada jalovom,
susedu tekla voda, i te kako bitna za opstajanje živih organizama.
Godinama su se biohemičar Dejvid Makaj i osporavaoci prepirali da li
je magnetit u meteoritu mogao da nastane u nebiološkim zbivanjima. I to
se oteglo do 2001. kada su u laboratoriji NASA zgotovili gomilicu
minerala sličnog nađenom u marsovskom kamenu. Čak su dočarali uslove u
kojima se to dogodilo!
Ni tada se neumorni zagovornik nije predao: uskoro je prikazao snimke
drugog meteorita s rupicama kakve izdube zemaljske bakterije u
vulkanskim stenama na dnu okeana. I ponovo se naučno bratstvo nije
suviše uzbudilo, jer je mineral iz skorijeg vremena kada je na Crvenoj
planeti zavladala negostoljubiva hladnoća.
Prevarili ste se ako ste pomislili da je zapletu kraj: umešao se
neizbežni Den Braun, čuven po „Da Vinčijevom kôdu”, napisavši 2001.
roman „Tačka obmane”, u kojem je naučnik iz NASA na Arktiku (dakle, na
severu) pronašao meteorit, za koji se pretpostavilo da potiče od jedne
vrste ljuskara iz kosmosa, što je podgrejalo nagađanja da nismo sami.
Naposletku se ispostavilo da su džinovski ljuskari sa Zemlje.
Sre Jun 16, 2010 9:39 pm
